EKOLOŠKO-PLANINARSKO DRUŠTVO ''ROMANIJA'' PALE

РОМАНИЈА

          Романија стотинама година представљају врхунски изазов за љубитеље планинарења и алпинизма, планинског бициклизама и обилазак Новакове пећине (1525), Зечева ледењаче (1533 мнв), са вертикалним улазом и четири собе, опасана снијегом, каменом и ледом, је нешто што се не заборавља. На платоу Романије представља својеврстан природни феномен. На 50 метара од улаза температура нагло пада од  окружења вјечитим ледом. Посебан утисак оставља мали Ледени тунел и велики ледени сталагмит из ледене дворане у четвртој соби. Ова соба је 50 посто прекривена ледом дебљине до 40 цм са многим леденим сталагмитима и тек понеким сталактитом скривеним у крајевима собе.
          Приликом посјете овим просторијама користимо се лампама за главу и алпинистичким ужадима као додатним осигурањем. На јужним литицама је Новакова пећина, која је описана у историјским народним пјесмама посвећеним Старини Новаку. Данас је то једна од главних атракција на Романији чији је стрми прилаз додатно осигуран добро учвршћеним металним сајлама, а улаз пећине је озидан 2007. године, јер је пријетила опасност од рушења.
          Поред ових цјелодневних планинарских тура постоји и једна  краћа тзв „Полудневни круг“, која обилази западни дио Великих стијена, Ђеву, Мирковачу пећину, Црне стијене (које гледају на Пустопоље), и највећу тачку на Романији Велики Лупоглав (1.652 мнв). Послије свих ових исцрпљујућих обилазака и напора, на крају дана може се камповати на Новаковој њиви.
          Најзначајнијни походи: Новогодишњи успон на Новакову пећину (1.525 м/нв, традиционалан ђурђевдански уранак (Новакова њива и Новакове пећина), гдје се сваке године традиционално бира харамбаша Романије, уз учешће планинара из општина сарајевскороманијске регије и Републике Српске.

            ЗАШТО СМО ВОЉЕЛИ РОМАНИЈУ

          Суботом, у рано јутро, или у петак послије подне, са ранцима и гитарама, уз вино и пјесму, некада возом ''ћиром'', а послије аутобусом ''Центротранса'', испред сарајевске Вијећнице ишло се на гору  Романију. На Дјевојачке стијене, на највећи врх Велики лупоглав висок 1.652 метра, Црвене стијене... Уз ранце смо носили вреће за спавање. Застајали смо код чувеног извора Царске воде или код планинарског дома „Славиша Вајнер Чича'', да бисмо пили чај од чубре, мајчине душице и других планинских трава.
        Одмарали смо се испод стогодишњих борова. Отварали смо ранце и припремали роштиљ. Планински вјетар кријепио нам је душе. Испод, према истоку, простирала се гласиначка висораван, али и пут преко Новаковог поља који је водио све до Цариграда.
          На мјесту гдје су се у витештву надметали романијски хајдуци заиграли би фудбал, на ''мале голиће'', у гајбу сарајевске пиве за побједника. На Милутиновом врелу су цврчале вруће кобацице, пљескавице и ћевапи, са мирисом изгорјеле боровине. Пјевали смо пјесме од “Бијелог дугмета” и “Црвене јабуке” и били смо апсолутно срећни. Планинари од главе до пете, алпинисти ''Жеље'' или ПД ''Бјелашница'', уз завршен планинарскуи курс код М. Гафића Гафе.
           Спуштали смо се “абзајлом'', лијево од пећине Старине Новака, куда су се на десетине сарајевских алпиниста послије „Дариве'' са Бентбаше и чувеног ''Бабиног зуба'', почели заљубљивати у стијене и клинове, како би били слични птицама.
          Када ''ударе'' кише и глухи романијски сњегови – пјевали смо до зоре. Уз хармонику и врућу ракију,  рецитовали смо Јесењина и Лорку, заљубљивали се и одљубљивали, занесени плавим очима као небом изнад романијских стијена.
 Спуштали смо се у Сарајево, преко Пала, праћениу погледима знати`ељне дјеца, али и људи и žена. Пратили су нас титраји кристални одсјаји романијских врела и кликтаји орлова. Када смо прелазили преко Принциповог моста, облаке и вјетрове избацивали смо из xепова у Миљацку.
                                                                                         Радомир Јагодић Рашо

Comments (0)

PLANINARSTVO -
UMIJEĆE ŽIVLJENJA SA PRIRODOM

• Planinarenje je širok pojam koji obuhvata sve čovjekove aktivnosti  vezane uz kretanje i boravak u planinama. To nije besciljno lutanje brdima i penjanje na vrhove, već način i filozofija života. Odlazak na planinu i kretanje na čistom planinskom vazduhu predstavlja aktivni odmor koji planinara ispunjava osjećajem zadovoljstva.

           Planinarenje razvija osobine snalažljivosti, hrabrosti, požrtvovanosti, prilagodljivosti, fizičke izdržljivosti, društvenosti, smisala za razumijevanje ljudi i prirode. Planinarenje se temelji na zajedništvu i uzajamnom djelovanju s ciljem savladavanja prirodnih, ali ujedno i vlastitih psihofizičkih prepreka. To pospješuje fizičko i psihičko zdravlje.

            RADOST U PLANINARENJU

            Planinarenje nije besciljno lutanje po brdima i osvajanje već osvojenih vrhova s kojih ćemo ionako ubrzo morati sići; naprotiv, planinarenje je način i stil života, čitav niz aktivnosti koje savremenom gradskom čovjeku život čine ugodnijim, zanimljivijim i ljepšim. Biti planinar znači obilaziti i upoznavati ljepote Zemlje, uživati u prekrasnim gorskim vidicima, sticati nove prijatelje. Odlazak u prirodu i kretanje na čistom gorskom zraku predstavlja aktivan način odmora, koji uprkos uloženom fizičkom naporu, čovjeka ispunjava novom snagom i zadovoljstvom. Nije li zadovoljstvo ono što tražimo od života?
            Ipak, valja uvijek imati na umu da za doživljavanje i uživanje nisu neophodne daleke i visoke planine, ni vedar i sunčan dan, ni očaravajući vidici, već prije svega ljubav prema planinama i planinarenju. Radost i sreću treba pronaći u sebi.

             (Dalje)

Comments (4)

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Comments (0)